Посао на факултету

Ова информација се може саопштити на мали милион начина, али укратко речено почео сам да радим.

То значи да више нисам на буџету својих родитеља, то значи да се више не издржавам ни од стипендија, него да сам заиста почео да радим. Људи који верују у Харија Потера то могу замишљати као једно "пуф" и ето јуче студент, а данас асистент :)

Истина је далеко од тога и тај прелаз, промена дреса и стране катедре иако велика и за мене веома значајна, није нешто што је дошло само по себи или неком чудесном мађијском интервенцијом. Године и године рада, припреме, учења, усавршавања и одрицања. Посебно у смутним временима када је такво понашање могло изгледати блесаво, када су много више цењене неке друге вредности и када је било модерно и "ин" живети а ништа корисно и паметно не радити, него се проводити, лудовати, излазити.

Када дође време да се сабирају рачуни, сваком дође према своме учинку. Као у оној басни цврчак и мрави. Сада долази велико преиспитивање свега у друштву и велика реформа школства, здравства, привреде итд. Систем "лези лебе" и "лако ћемо" више не функционише. Нити наука ради науке, нити систем 'ајде само нек се нешто ради. Тако једноставно више не може. Такође ни асистентско место не значи добро удомљење него место где врло одговорно треба радити, одговарајући за успехе и неуспехе својих студената по новој Болоњској декларацији.

Уствари крајње је једноставан алгоритам - упорност, рад и одговорност. То ће сигурно дати ефикасне резултате и ја бих желео све да охрабрим као и самог себе да се утврдимо у томе и да савесно и одговорно обављамо своје дужности.

Дипломирао сам и друге новости

Најважнија вест претходних дана која заслужује појаву у овом блогу јесте то да сам дипломирао. У питању је децембарски испитни рок 2006. писмени је био у децембру а усмени део због празника одложен за 17. јануар и тог дана сам дефинитивно завршио смер за Рачунарство и информатику на Математичком факултету Универзитета у Београду.

Требало би за који дан да се преселим из Крупња у Београд. Има наговештаја око запослења али отом - потом.

Било је од септембра и других важних вести али оне сада потпуно губе на значају у поређењу са овима. Видећемо какав ће Интернет бити у будућем стану, од тога делимично зависи колико ћу често имати времена за овај блог.

10 година је...

На данашњи дан, првог септембра, ђаци полазе у школу. Тако сам и ја пре 18 година пошао у основну школу "25. мај" у Крупњу и пре 10 година у Математичку гимназију у Београду, додуше 1996. ђаци су полазили 2. септембра јер је 1. била недеља. Пуно тога се десило за тих 10 година београдског живота... увек овакви јубилеји подсете на једну пролазност живота а онима који су верници покрећу размишљања о вечном животу о једној другачијој скали рачунања времена.

Време средње школе и нашег средњошколског живота је посебно незаборавно, дом "Јелица Миловановић" у Крунској улици, васпитачи, теткице, ученици из целе Србије... довољно их је само поменути, набројати а да емоцију саме крену и сећања навру. Пуно наде, идеала, снова, жеља, ишчекивања на том искрају 20. века у једној малој али душом великој земљи на брдовитој Балкану. Протести против Милошевића и покрадених избора 1996/97. су и нама дали прилику да изгубимо који час солидаришући се. Било је пуно штрајкова у првој години, у трећој години бомбардовање које нам је узело цело последње тромесечје. Многа познанства и пријатељства тада су стечена и заувек утврђена. То су на неки свој начин биле најлепше године мог живота. Пролазио сам сваки дан идући у школу Андрићевим венцем и поред његовог споменика у непосредној близини музеја у који је претворен стан где је наш велики Нобеловац живео. Једино ми је остало жао што још нисам посетио тај музеј, нека врста страхопоштовања или лењости не знам, и то траје до данас.

Преломна 2000 година је била баш то - преломна. И као последња година 20. века и као последња година Милошевићеве владавине, али и као последња година мог детињства јер сам тада напунио 18 година, такође и последња година средње школе. Али исто тако са друге стране гледано била је и почетак за нове ствари, нови студенстки живот. У том периоду такође сам имао прилике да прођем кроз разна окружења и друштва станујући у студентским домовима, а по истеку тога и приватно. Додуше становао сам приватно и месец и по дана на самом почетку студија док нисам добио дом и из тог периода потиче једна прича "Моја газдарица" :) коју су неки читали али још нигде није објављена.

О самим студијама рачунарства и информатике на Математичком факултету и немам бог зна шта нарочито занимљиво писати факултет-соба-менза и тако у круг на разне начине. Када сам дао услов за четврту годину онда је већ било мало опуштеније и ево могу рећи да сам срећан што полако приводим студије крају у овом тренутку са 2-3 испита преостала до краја и са једним солидним стеченим знањем као и просеком оцена.

Међу битне активности у последње 2 године свакако бих уврстио Википедију, као и Викимедију као и упознавање целог тог друштва што уживо што виртуелно. Неке сам додуше знао и раније, пре свега они који имају неке везе са Математичким факултетом. Ето то би у најкраћим и најгрубљим цртама било тих 10 година мог живота, поштедео сам вас за многе можда и корисне детаље али и ово је за један пост довољно.

Замолио бих све оне моје виртуелне и стварне познанике за ових десет поменутих година да се потпишу у коментарима после читања овога. Пуно поздрава...

п.с. Иако је пре више месеци најављено да ће се блог (привремено?) затворити, желим да најавим да је блог сада отворен што је претходни пост уствари и означио. И надам се да ће тако и остати.